| |
Pokloni
mi ovcu, reče mi jednog dana moja draga
prijateljica Anne, a ja sam pomislio da sam pogrešno
čuo. Kakva otkačena želja! Gde da nabavim
ovcu!?! I, moliću lepo, gde će ona posle
da živi?Nisam znao da bi Anne uskoro napravila
farmu, ili da bi živela na Novom Zelandu. Takve
stvari se ne pričaju glasno, pomislio sam, jer,
šta će onda ljudi da pomisle kad čuju da
neko želi ovcu? Mislim, meni može da se kaže, ali
prvi sam ja počeo ozbiljno da razmišljam o duševnom
stanju moje drugarice. Ovca?! Možda sam ipak pogrešno
čuo „Pokloni mi san (Schlaf/san i
Schaf/ovca prim. prev- pokloni mi nešto
ljuto(Scharfes-ljuto) dvosmislenost nije njen stil-
ne, ona uvek priča samo u jednoj konotaciji.
Anne hoće ovcu. Od mene! Verovatno treba još i
štalu da joj sagradim, da je ošišam i da joj ištrikam
pulover.Da li vas to raduje? Ne znam. Neću da
idem do Haja i mu odmah tražim da mi pokloni gusku
s plavim stopalom. Tražiti takve stvari, ili uopšte
stvari, zahteva određeno odsustvo bola, koga
poseduju svi uspešni ljudi. Ja ga ne posedujem,
naprotiv, u minusu sam 1000 te osobine. I koliko god
bila otkačena ova želja, naravno da ću je
ispuniti mojoj prijateljici Anne. I to posebno lepu.
Potpuni idiot!
Nacrtaj
mi jednu ovcu. To znam! Jednostavno! Cap, ovca
nacrtana. Moliću lepo, bum! Gotovo. Pokloni mi
ovcu? Kako to da shvatim? Nakon nekoliko dana
nervoznog tumaranja tamo-vamo i nakon nekoliko šoljica
crne kao crnci kafe, smestih se sa radosnim izrazoma
na licu za svoj pisaći sto i- nisam napredovao
ni jedan jedini korak. Nije išlo. Mora da otpadne
ovaj nejasan plan.Žurno sam obukao kabanicu, utrčao
u loše vreme, skočio u prvi bus, odatke u voz,
iz njega u avion i pre nego što sam mogao da se pređem,
već sam sletao na Kardif, Vels , i shvatio da u
kući nisam zatvorio ulazna vrata. Pst, ako su
mi izneli šporet. Ma, sve jedno, pomislio sam-
spavaću u štali, kod Anne-ine ovce ili gde
god.
Trčao
sam po gradu dok mi se nije ukazala povoljna prilika
da ukradem mali crveni auto. U njemu sam udobno
vozio po sve manjim ulicama, koje su imale sve više
L’s u svojim nazivima. Odjednom me prošla želja
i kad je nestalo benzina izašao sam iz kola na sred
fantastične poljane. Sakrio sam mali crveni
auto kod jezerceta kako bih sakrio dokaze protiv
mene.
Malo
sam disao. Dobro je mirisalo, na more i na sveže
pokošenu travu i kišu i pokislog psa...pokislog
psa?Bljak! To ne miriše lepo! Ma, ko ovde miriše
na pokislog psa? Otvorio sam oči i počeo
polako da se dobro posmatram. Pri tome sam i pored
svih opasnosti pustio da mi nos pomaže. Ništa
nisam otkrio. Odjednom me neko potapša po ramenima.
Uplašio sam se... Neko reče iza
mene.....“Izvinjavam se, ne volim da smetam, ali
da ne putujete možda na Jug?“ Polako sam se
okrenuo“Ko...ko si ti...“ prozborih.“Zovem se
Ovca. Mokra Ovca“. reče Ovca i skide naočare
za sunce.
Ubrzo
su modaliteti bili pojašnjeni- poveo sam Ovcu sa
sobom na Jug, jer sam mu objasnio da tamo ima sjajan
mali stan u kome može da stanuje. Naravno da mu
nisam otkrio da je poklon u pitanju. A ni Anne nisam
otkrio da to nije poklon. Ali, Ovca je bio srećan
i sprijateljio se sa Anne, a i Anne je bila
srećna, jer je imala Ovcu. A ja, ja sam, takođe,
bio srećan, jer zapravo nisam ništa uradio a
ovo dvoje su mislili da sam sjajan provodadžija.
Nisam znao da li sam luđi od drugih provodadžija,
ali šarani me se još uvek plaše. To pomislih i
napravih malo drugarsko neverstvo.
|
|
