|
Bila
jednom jedna skupina gavrana. Ona je osnovala
koloniju u kojoj se u svemu i preko svake mere
preterivalo.U njoj je bilo oko 12 miliona gnezda u
visokim krošnjama, sa kojih je pucao pogled na
more. Gavrani su bili srećni što su pronašli
tako lepu kuću.
Jednog
dana je došla strašna oluja
i okomila se na obalu. Iščupala je svo
drveće i razmrskala sva gnezda, onda je udarila
more tako jako da se ono podiglo do krošnji. Oluja
je donela sa sobom ledenu hladnoću koja se
pobrinula za ostatak. Toliko je bila jaka da je na
kraju od velikog broja ptica ostalo još samo
dvanaestoro dečice- svi ostali su strašno završili.
A kada se jeziva noćna mora smejući
povukla, dvanaestoro malih prijatelja zakorači
po bojnom polju i oplaka svoje rođake i
poznanike. Sve je bilo uništeno- drveće
popadalo, gnezda raznešena, roditelji , braća
i sestre utopljeni i oduvani. Ova dvanaestorka odluči
da odmah krene odatle ali da nikad ne zaboravi ovo
mesto uništenja.
Duboko
u unutrašnjosti kontinenta ptice su ponovo
obrazovale novu malu koloniju i sagradile nova
gnezda,venčale se među sobom i napravile
svežu generaciju dece gavrana. Polako su
postali srećni, ali nikad nisu zaboravili.
Nakon
mnogo godina, deca dece gavrana, koji su tada
pobegli, postade stara i seda, a blagi povetarac se
usput dovukao i pomilovao mudra lica gavrana. „Beži,
loši vetru!“ povikaše gavrani i smutiše
povetarac „Nestani, ubico!“ „Ali, o čemu
se radi?“ upita vetrić „nisam ništa
uradio! Tek sam malopre nastao!“ Tada gavrani
primetiše da je vetar još sasvim mali i ponudiše
mu da se smesti kraj njih.A onda mu ispičaše
priču svojih predaka kako ih je vetar sve pobio
i uništio njihovu postojbinu. Vetrić je bio
mnogo tužan i plakao je danima. Na kraju ustade i
reče:“Veoma se stidim što sam vetar i večno
ću se stideti. Sva moja deca i svaki vetar
treba u svako doba da zna šta se nekada desilo i
svi treba da pognu glavu sa tugom i molbom
za oproštaj svaki put kada vide nekog gavrana. Od
sad pa do kraja svih vremena mi vetrovi treba da
budemo sluge crnih ptica, jer ono što se desilo
nikad neće moći da se zaboravi i oprosti.
Proklet bio onaj
vetar koji to zaboravi !“ Tako reče vetrić
i gavrani obrisaše suze , jer pomisliše na svoje
rođake koji su tada umrli i na to da je sad
vetar razumeo
šta je počinio pre mnogo vremena.
I
tako od tada vetar služi pticama i nosi ih kud god
i koliko god one to požele i to bez kredita i
čekova na odloženo.
|
