| |
Bio
jednom jedan gavran, crnji od najcrnje noći. Živeo
je usamljenički život na najbolji gavranski način;već
dugo je bio naseljen na plaži. Gavran, crn sa užarenim
očima,
bio je moćna ptica i njegovi
susedi su ga veoma poštovali. Njegova kuća je
bila kula od čiste slonovače, bela i
svetlucava štrčala je iznad mora. Ljudi su
danima i noćima mogli da posmatraju gavrana
kako gore, s prozora, gleda u zvezdano nebo, ili
kako pogledom motri na polja i kako želi da ispita
dubinu okeana. Gavran nije pričao i nije
negovao društvene kontakte osim onih koji su bili
vezani za stvari koje je jeo i posmatrao. No, to su
uvek bila bića koja nisu umela da pričaju.
Niko nije razumeo gavrana, ni njegov način života.
Bio je stran i strašljiv.
Jednog
dana se desio težak zemljotres i sve životinje i
stvari, pune straha i užasa, su se sakrile u svojim
kućama .Zemlja se izvitoperila, gnezda popadala
s drveća, a rupe na Zemlji su zjapile. Mnogi su
iz svojih skloništa mogli da posmatraju kako je i
sama, velika moćna kula od slonovače užasavala
gavrana priklanjajući se bujici. Kada je potres
prestao, činilo se da se stanovnik kule rastao
sa ovim svetom, jer se njegov beli dom srušio u
more. Gavranovi
susedi su se složili da ga je njegova
izvitopirenost i otuđenost koštala života.
Neki su čak tvrdili da je to odavno bila
njegova sudbina, a ko ne učestvuje u svom životu,on
mu se oduzima na brz i najstrašniji način.
I dok su tako mudrovali, oko njih je umirala Zemlja
čije znakove još nisu umeli da protumače.
Tako su trunuli, borili se za svoju golu
egzistenciju do poslednjeg otrovnog udaha koji je za
sobom ostavio katastrofu.
Crni
gavran je bio sve drugo osim mrtav. Sam je preneo
svoju kulu u more, nahvatao svoje omiljeno korenje i
odleteo preko sedam kontinenata na novi svet ostrva.
Tamo je sebi sagradio novu kulu, na prozor stavio
mladicu smreke i posmatrao široko more.
|
|
